Sveto pismo Starog i Novog zaveta je u potpunosti nepogrešivo. Ono je nadahnuto od Boga i potpuno je istinito.

Autor Svetog pisma je Bog, koji na ovaj način čoveku otkriva svoju volju. Sveto pismo u sebi nosi potpuni Božiji autoritet i ono je samo po sebi dovoljno i pouzdano za rukovođenje spasonosnog znanja, vere i poslušnosti.

Sveto pismo se usredsređuje na Isusa Hrista i njegovo spasonosno delo milosti na krstu.

(2. Moj. 24:3; 5. Moj. 4:1-2; 5. Moj. 17:19; Is. Nav. 8:34; Pr. Sol. 30:5-6; Ps. 19:7-10; Ps. 110:1; Ps. 119:11; Ps. 89; Ps. 140; <a
Is. 8:20; Is. 40:8; Jer. 1:5; 15:16; 36; Mt. 4:4; 5:17-18; Matej 22:29; Mt. 24:35; Mk. 12:36; Lk. 21:33; Lk. 24:27; Lk. 24:44-46; Jv. 5:39; 10:35; 16:12-15; 17:17; Del. ap. 1:16; 2:16; 3:21; 17:11; 26:22-23; Rim. 15:4; 16:25-26; 1. Kor. 2:13; Gal. 1:5; 1. Sol. 2:13; 2. Tim. 3:15-17; Jev. 1:1-2; 4:12; 1. Pet.1:10-11, 25; 2. Pet. 1:19-21; 1. Jv. 5:9, Otk. 22:18-19)

Postoji samo jedan Bog, Tvorac, Svedržitelj i Vladar nad svime, kome sva stvorenja duguju najveću ljubav, poštovanje, obožavanje i poslušnost.

Bog je duh, beskonačan, večan i nepromenljiv u svom biću, mudrosti, snazi, svetosti, pravednosti, dobroti i istini.

Bog je svemoćan, sveprisutan i sveznajuć, te nema potrebu da bilo šta uči.

(1. Mojs 1:1; 17:1; 2. Mojs 3:14; 5. Mojs 4:15-16; 6:4; 33:27; Nem 9:32-33; 1. Car 8:27; Ps 5:5-6; 90:2; 115:3; 147:5; Is 6:3; 46:10; 48:12; Jer 10:10; 23:23-24; Naum 1:2-3; Mal 3:6; Jv 4:24; 14:19; Rim 11:36; 1 Kor 8:4-6; Ef 1:11; 1 Tim 1:17; Jev 11:6;)

Bog Otac, prva osoba Trojstva, autoritativno određuje, zapoveda, usmerava i uređuje sve stvari u skladu sa svojom svrhom i milošću. On je Stvoritelj svega i apsolutni, svemogući Vladar celog univerzuma. Suveren je nad stvorenjem, proviđenjem i otkupljenjem.

Njegovo očinstvo obuhvata kako njegov identitet i ulogu u Trojstvu, tako i njegov odnos zajedništva sa čovečanstvom. Kao Stvoritelj, on je Otac svim ljudima, ali je duhovni Otac samo onima koji veruju.

On je na svoju slavu uredio i odredio sve što se dešava i što će se desiti u svetu. Od večnosti uređuje i dopušta da se sve zbiva, te neprestano održava, usmerava i upravlja svim stvorenjima i svim događajima.

U svojoj suverenosti on nije autor greha, niti podržava greh. Takođe, on ne oduzima odgovornost moralnim, svesnim i inteligentnim stvorenjima.

U večnosti je po svojoj milosti i dobroj volji izabrao one koje je želeo da budu njegovi. On spasava od greha sve koji mu dolaze kroz Isusa Hrista. Usvaja sve koji mu dolaze, te nakon usinovljenja postaje njihov Otac, a oni postaju njegova deca.

(1. Moj 1:1-31; 2:7; 2. Moj 3:14; 6:2-3; 15:11; 20:1; 3. Moj 22:2; 5. Moj 6:4; 1. Dnev 29:10-11; Ps 19:1-3; 103:19; 145:8-9; Is 43:3, 15; 64:8; Jer 10:10; 17:13; Av 1:13; Mt 6:9; 7:11; 23:9; 28:19; Mk 1:9-11; Jv 1:12; 4:24; 5:26; 8:38-47; 14:6-13; 17:1-8; Dela 1:7; Rim 8:14-15; 11:36; 1. Kor 8:6; 2. Kor 6:18; Gal 4:5-6; Ef 1:4-6, 11; 3:9; 4:6; Kol 1:15; 1. Tim 1:17; Jev 1:6; 12:5-9; 1. Pet 1:17; 1. Jv 5:7;)

Isus Hrist je Jedinorođeni (grčki: monogenes – jedinstveni, jedini takve vrste, poseban) Sin Božiji.

On je pravi Bog i pravi čovek. Ima dve prirode koje su neodvojivo ujedinjene u jednoj božanskoj osobi i to bez pometnje, mešavine, razdvajanja ili podele. Svaka priroda zadržava svoje vlastite atribute.

Pri utelovljenju, Isusa je rodila devica Marija. Uzevši na sebe bezgrešnu ljudsku prirodu, on je u potpunosti ispunio Zakon, živeo savršenim životom, bio mučen i umro na krstu radi spasenja grešnika.

Trećeg dana je vaskrsao, uzneo se na nebo i sada sedi s desne strane Oca, gde večno živi da posreduje za svoj narod.

On je jedini Posrednik između Boga i ljudi.

Vratiće se u slavi da sudi živima i mrtvima.

On je potpuni i suvereni Vladar celog univerzuma

(Ps 2:7, 12; 110:1; Is 7:14; 52:13-53:12; Mt 1:8-23; 3:17; 8:29; 11:27; 14:33; 16:16, 27; 17:5; 27; 28:1-6; Mk 1:1; 3:11; Lk 1:35; 4:41; 22:70; 24:46; Jv 1:1, 18, 29; 10:30, 38; 11:25-27; 12:44-50; 14:7-11; 16:15-16, 28; 17:1-5, 21-22; 20:1-20, 28; Dela 1:9; 2:22-24; 7:55-56; 9:4-5, 20; Rim 1:3-4; 3:23-26; 5:6-21; 8:1-3, 34; 10:4; 1. Kor 1:30; 2:2; 8:6; 15:1-8, 24-28, 2. Kor 5:19-21; Gal 4:4-5; Ef 1:20; 3:11; 4:7-10; Fil 2:5-11; Kol 1:13-22; 2:9; 1. Sol 4:14-18; 1. Tim 2:5-6; 3:16; Tit 2:13-14; Jev 1:1-3; 4:14-15; 7:14-28; 9:12-15, 24-28; 12:2; 13:8; 1. Pet 2:21-25; 3:22; 1. Jv 1:7-9, 3:2; 4:14-15; 5:9; 2. Jv 7:9; Otkr 1:13-16; 5:9-14; 12:10-11; 13:8; 19:6;)

Sveti Duh je iste suštine kao Otac i Sin. On večno izlazi od Oca i Sina, i boravi u srcima vernika, u Crkvi.

Sveti Duh ima sve atribute osobe i božanstva. On je večan, ima intelekt, volju i emocije. Semoćan je, sveprisutan i sveznajuć. Sveti Duh je u svim božanskim osobinama u potpunosti jednak sa Bogom Ocem i Bogom Sinom.

Sveti Duh je onaj koji je delovao prilikom stvaranja, kao i pri Marijinom začeću. Nadahnuo je, vodio i usmeravao zapisivanje Božije otkrivenje volje, u ono što mi danas nazivamo Svetim pismom. Danas je Učitelj koji prosvetljava Pismo kada ga čitamo, dajući nam sposobnost da ga razumemo.

On primenjuje i vodi delo spasenja čoveka. Pri njegovom delovanju vernici bivaju nanovorađeni (regenerisani), što je njegovo samostalno delo. U saradnji sa vernicima on čini delo posvećenja u njima.

(1. Moj 1:2; Sud 14:6; Ps 51:11; 139:7-10; Is 40:13-14; Jer 31:31-34; 61:1-3; Joel 2:28; Mt 1:18; 3:16; 4:1; 12:28-32; 28:19; Mk 1:10-12; Lk 1:35; 4:1, 18-19; 11:13; 12:12; 24:49; Jv 3:5-7; 4:24; 14:16-17, 26; 15:26; 16:7-14; Dela 1:8; 2:1-4, 38; 4:31; 5:3-4; 6:3; 7:55; 8:9- 11; 8:14-16, 26-27; 28:25-26; Rim 8:9; 15:13; 1. Kor 2:10-14; 3:16; 12:3-13; 2. Kor 3:6, 18; 12:12; 13:14; Gal 4:6; Ef 1:13-14; 4:7-12, 30; 5:18; 1. Sol 5:19; 1. Tim 3:16; 4:1; 2. Tim 1:14; 3:16; Jev 2:1-4; 9:8, 14; 10:15-17; 2. Pet 1:20-21; 1. Jv 4:13; 5:6-7; Otkr 1:10; 22:17;)

Bog je, rečju svoje sile, stvorio ni iz čega nebesa, zemlju i sve što je na njima. Bog je sve stvorio dobro. Nadalje on održava i upravlja svim svojim stvorenjem i njihovim delima, čineći sve u skladu sa svojim svetim, mudrim i moćnim proviđenjem.

(1. Moj 1; Ps 104:24; Prop 7:29; Jv 26:13; 33:4; Dela 17:24; Rim 1:20; Jev 1:2; 11:3; Kol 1:16, 21-22; 3:9-11;)

Nakon što je Bog svorio svet i sva stvorenja na njemu, kao krunu sve tvorevine stvorio je čoveka. Stvorio je muškarca i ženu. Oboje ih je stvorio na svoju sliku, slobodne od greha i sa određenom namerom. Pošto je Božije stvorenje, čovek nije nezavisan, nego Bogu duguje obožavanje i poslušnost. Čovek je jedinstveno stvorenje, jer je stvoren na Božiju sliku, za razliku od svih drugih stvorenja. Čovek je stvoren da uživa u Bogu i živi na njegovu slavu.

(1. Moj 1:26-30; 2:5, 7, 18-22; 9:6; Ps 1; 8:3-6; 32:1-5; Is 6:5; Jer 17:5; Mt 16:26; Dela 17:26-31; Rim 1:19-32; 3:10-18, 23; 5:6, 12, 19; 6:6; 7:14-25; 8:14,18,29; 1. Kor 1:21-31; 15:19, 21-22; Ef 2:1-22; Kol 1:21-22; 3:9-11;)

Adam je zgrešio kroz iskušenje Satane. Prekršio je Božiju zapovest, pa je otpao od dotadašnjeg stanja svetosti i pravednosti. Zbog toga je dobio grešnu prirodu, koju sve njegovo potomstvo nasleđuje. Ova grešna priroda je u potpunosti okrenuta protiv Boga i njegovog Zakona. Zbog ovoga je svaki čovek pod Božijom osudom, te zaslužuje smrt i kaznu za greh. Onog momenta kada osoba postane sposobna da moralno odlučuje ona počinje da se računa kao prestupnik Božijeg Zakona.

(1. Moj 1:26-2:25; 3:1-19; 6:5; Jov 14:4; Ps 5:3-8; 51:5; Prop 7:20, 29; Is 43:7; Jer 17:9; Mt 15:19; Rim 3:10-19, 23; 5:12-19; 6:20; 7:18, 23-25; 8:7; 1. Kor 15:21-22; 2. Kor 11:3; Gal 5:17; Ef 2:3; 4:24; Kol 1:14, 21; 3:10; 1. Sol 1:10; Tit 1:15; Jev 2:14; Jk 3:9; 1. Jv 1:8; Otkr 4:11;)

Spasenje je potpuno po Božijoj milosti na osnovu iskupljenja u Isusu Hristu, zasluženo njegovom prolivenom krvlju, a ne na osnovu ljudskih dela i zasluga.

(Jv 1:12; Ef 1:7; 2:8-10; 1. Pet 1:18-19;)

Otkupljenje je neophodno kako bi čovek mogao da bude izmiren sa Bogom, jer su svi ljudi sagrešili. Isus Hrist je izvršio potpuno otkupljenje za svoj narod kroz svoju zameničku, otkupljujuću smrt na krstu. Tada je umro umesto grešnika i ispio punu čašu Božijeg gneva koju su zaslužili grešni ljudi. Tokom svog ovozemaljskog života potpuno je ispunio Božiji Zakon, čime je stekao pravednost za svoj narod. Njemu pravednost nije bila potrebna, jer je bio bez greha, ali je ona morala biti stečena za one koji veruju u njega. On imputira, odnosno uračunava, svoju pravednost svima koji veruju, osiguravajući potpuno otkupljenje za sve koji se pokaju za svoj greh i veruju jedino u njega radi spasenja.

(3. Moj 1:4; 5:17-19; 4. Moj 16:46-47; Ps 22; Is 6:7; 53:10-12; Mt 5:18-19; 26:42; Mk 10:45; Lk 24:25-26; Jn 1:29; 3:16-19; 5:30; 6:38; 10:15, 26; 13:1; 17:6-9; Rim 3:25; 4:25; 5:10-11; 8:1, 19-23; 2. Kor 5:18-21; Gal 3:13; 4:4-5; Ef 1:3-7; 2:14-16; Fil 2:8; Kol 1:13, 21-22; Tit 2:14; Jev 2:10, 13, 17; 9:14, 28; 10:12-14; 1. Pet 1:18-19; 2:24; 1 Jv 2:2; 4:10;)

Regeneracija je promena u srcu osobe. Tu promenu donosi Sveti Duh, oživljavajući osobu koja je bila mrtva u prestupima i gresima. Kroz regeneraciju Sveti Duh duhovno prosvetljuje i otvara um osobe, presvedočava je o njenom grehu, pomaže joj da razume Reč Božiju, obnavlja njenu volju i potpuno obnavlja njenu prirodu, tako da osoba sada voli i praktikuje svetost. Na ovaj način Bog nas uverava da prihvatimo Isusa Hrista onako kako je on slobodno objavljen u evanđelju. Regeneracija je Božije delo koje on čini slobodno, po svojoj posebnoj milosti.

(Jez 37:1-10; Zah 12:10; Jv 3:3-7; 5:24; 6:44-45; Dela 2:37; 16:14; Rim 8:17; 1. Kor 6:19-20; 2. Kor 3:18; 5:17; Ef 2:10; 5:17-21; Fil 2:12; Kol 3:16; Tit 3:5; 2. Pet 1:4-10; 1 Jv 3:2-3;)

Vera u Isusa Hrista je spasonosna milost u kojoj primamo njega i oslanjamo se samo na njega za svoje spasenje, onakvog kakav nam je ponuđen u evanđeljima. Vera je Božiji dar.

(Ps 27:7-10; 119:72; Is 66:2; Mt 6:30; Lk 17:5; Jn 1:12; 14:14; Dela 15:11; 16:31; 20:32; 24:14; Rim 1:16-17; 4:5, 19-20; 10:14, 17; 2. Kor 4:13; Gal 2:20; Ef 2:8; 6:16; Kol 2:2; 2. Tim 1:12; Jev 5:13-14; 6:11-12; 11:13; 12:2; 1. Pet 2:2; 2. Pet 1:1; 1. Jv 5:4-5;)

Pokajanje je spasonosna milost kroz koju grešnik shvata dubinu svog greha i Božije milosrđe u Hristu. Sa žalošću zbog svog greha i mržnjom prema njemu, on se odvraća od njega ka Bogu i celim srcem teži poslušnosti.

(Is 1:16-18; 55:7; Jez 36:31; Zah 12:10; Ps 51; 119:6, 128; Prop 7:20; Lk 19:8; 22:31-32; Dela 11:18; Rim 6:23; 2. Kor 7:11; 1. Tim 1:13, 15; Tit 3:2-5;)

Izabranje je Božiji čin kojim je on, pre postanka sveta, izabrao u Hristu one koje će svojom milošću nanovo roditi, spasiti i posvetiti. Božije suvereno izabranje nije u suprotnosti sa odgovornošću svakog čoveka da se pokaje i veruje u Isusa kao Spasitelja i Gospoda.

Bog nije izabrao samo koga će spasiti, već i kako će ih spasiti. On je izabrao sredstva za spasenje izabranih. Svi oni koje Bog Otac pozove k sebi doći će mu u veri, i svi koji dođu njemu biće primljeni.

Nezaslužena naklonost koju Bog dodeljuje potpuno grešnim ljudima nije povezana ni sa kakvom inicijativom sa njihove strane, niti sa delovanjem njihove volje, već je u potpunosti izraz njegove suverene milosti.

Na izabranje ne bi trebalo da gledamo samo kao na apstraktnu suverenost. Bog svoju suverenost ispoljava na način koji je u skladu sa njegovim drugim osobinama, posebno sa njegovom svemoćnošću, pravednošću, svetošću, mudrošću, milošću i ljubavlju. Ova suverenost će uvek uzdizati Božiju volju na način koji je u skladu sa njegovim karakterom, otkrivenim u životu Gospoda Isusa Hrista.

Kada osoba izabere da veruje u Isusa, to znači da je Bog prethodno izabrao nju. Propovedanje evanđelja je sredstvo koje Bog koristi kako bi spasao izabrane i zato je evangelizacija neophodna. Samo Bog zna ko su izabrani; naša je dužnost da propovedamo svima.

(5. Moj 7:6-8; Jez 37:1-10; Mt 11:25-28; Jv 3:18-19, 36; 5:40; 6:37-40, 44-45; Dela 13:48; Rom 8:28-30; 9:10-16; 22-23; Ef 1:4-11; 2. Sol 2:10-13; 2. Tim 1:9; 2:10; Tit 3:4-7; Jak 4:8; 1. Pet 1:1-2; 2:9; 1. Jov 4:19; Otkr 22:17;)

Opravdanje je čin (pravna izjava) Božije besplatne milosti, kojim nam on prašta sve naše grehe i prihvata nas kao pravedne, jedino zbog Hristove pravednosti koja nam se uračunava i koju primamo samo verom. Opravdanje je rešenje za našu krivicu pred Bogom.

Iako mi nismo ispunili Božiji pravedni Zakon, Bog nas je prihvatio u Hristu i uračunao nam Hristovu pravednost. Bog je zahtevao svetost i savršenstvo, ali ne naše, već Hristovo. Zato je Hrist morao da bude rođen kao čovek, da bi tokom celog svog života živeo kao mi i prošao kroz sva iskušenja, kako bi stekao pravednost za nas.

Jedini instrument, odnosno sredstvo, kojim primamo opravdanje jeste vera. Verom se hvatamo za Isusa, verom se držimo njegove pravednosti, i vera je kanal kroz koji nam Sveti Duh donosi Hristovu pravednost.

Opravdanje se događa trenutno, u trenutku kada se pokajemo i poverujemo, i istog trenutka bivamo proglašeni pravednima. Mi nismo nevini, već nam je krivica pred Bogom uklonjena i naši su nam gresi oprošteni.

(Is 53:5-6; Jv 1:12; Rim 3:24-28; 4:5-8; 22-25; 5:17-19; 8:30-32; 1. Kor 1:30, 31; Gal 3:8-9; 5:6; Ef 1:6-7; 2:7-10; Fil 3:8-9; Kol 1:21-22; 1. Tim 2:6; Tit 3:4-7; Jev 10:14; 1. Pet 1:2, 18-19;)

Posvećenje je proces kojim Bog osposobljava vernika da sve više liči na Hrista. Prema Svetom pismu, istinski nanovorođen čovek prepoznaje se po promenjenom i pravednom životu, odnosno po plodu Duha.

Nanovorođen čovek čini dobra dela ne kao uzrok, već kao rezultat svog spasenja, na slavu Božiju. On traži ono što je gore, gladan je Reči Božije i poslušan je Hristovom učenju i njegovom misijskom poslanju da zadobija druge za njega.

Posvećenje delima Zakona nije moguće, već samo Duhom Svetim, odnosno Božijom milošću, koja nas uči da se odreknemo bezbožnosti i ovozemaljskih požuda i da u ovome svetu živimo razborito, pravedno i pobožno.

Posvećenje počinje novim rođenjem i nastavlja se progresivno tokom celog života hrišćanina, sa konačnim ciljem da bude saobražen liku Božijeg Sina.

(Pr Sol 11:30; Mt 7:16-18; 28:18-20; Jv 14:23; 15:16; 17:17; Dela 1:8; Rim 6:14; 8:1-7, 29; 12:1-2; 13:11; 1. Kor 15:10; 2. Kor 3:18; 5:19; Gal 3:2-5; 4:19; 5:22-23; Ef 2:10; 5:26; Kol 3:1; Tit 2:11-14; 3:8; 1. Pet 2:2-3; 2. Pet 1:3; 1. Jv 2:3-7; 3:9-11; 4:19; 5:4, 18;)

Poslednje stvari obuhvataju budući večni život, vaskrsenje tela i večni sud.

Posle svoje smrti veran čovek više ne boravi u telu, već je u prisutnosti Gospoda. Umrli u Hristu će prilikom uznesenja Crkve i vaskrsenja, zajedno sa onima koji tada budu živi, primiti proslavljena tela. Nakon toga sledi Hristov sud, na kome će dela vernih biti ispitana i nagrađena.

Nespašeni posle smrti odlaze u pakao (Had), gde se čuvaju za sud pred Belim prestolom nakon drugog vaskrsenja, a zatim će biti bačeni u ognjeno jezero. To je druga smrt.

Nebo i pakao su doslovna mesta večnog i neprekidnog postojanja: nebo je mesto večnog blaženstva, a pakao mesto večnih muka.

(Mk 9:43-48; Lk 16:19-31; 23:43; Rim 14:10-12; Fil 1:22-23; 3:20-21; 1. Kor 3:8-15; 15:35-38; 2. Kor 5:6-10; 1. Sol 4:13-18; 2. Sol 1:7-9; 1. Pet 3:19; 2. Pet 2:9; 1. Jv 3:2; Jud 13; Otkr 20:10-15; 20:10; 21:8;)

Crkva se sastoji od svih spasenih, odnosno nanovorođenih ljudi u Hristu. Oni su članovi opšte, odnosno univerzalne Crkve, koja je Hristova nevesta i njegovo Telo. Ona je započela na dan Pedesetnice u Jerusalimu, a Duh Sveti joj neprekidno pridodaje one koji poveruju, bez obzira na narodnost, rasu ili boju kože.

Gospod Isus Hrist je Glava Crkve i u njemu je sva vlast za njeno vođenje. U skladu sa njegovom zapovešću, hrišćani treba da se okupljaju u lokalne crkve. Svakoj lokalnoj crkvi Isus je dao potreban autoritet za održavanje reda, sprovođenje discipline, bogosluženje i slavljenje, onako kako je on uredio i ustanovio.

Ljudi koje je Bog postavio da vode svoju Crkvu i kojima je poverio autoritet jesu starešine, odnosno pastori ili episkopi, i tu službu mogu obavljati isključivo muškarci. Crkva treba da živi u sili Svetoga Duha i pod autoritetom Svetog pisma, a starešine treba da je vode u skladu sa Pismom.

Crkva treba da funkcioniše kao jedno telo, u kojem svi članovi služe jedni drugima darovima koje im je Bog dao. Ona treba da pomaže ovom palom svetu u njegovim potrebama, da propoveda Hristovo evanđelje i da radi na učeništvu vernika. Crkva treba da bude oblikovana evanđeljem, a ne da teži legalizmu ili liberalizmu.

(Mt 16:18; 28:19-20; Dela 1:14; 2:42, 47; 4:4; 5:14; 11:15, 21; 1. Kor 1:2; 12:12-13, 27; Gal 1:2; Ef 1:20-23; 2:15; 4:4, 10-16; 5:19-21, 25-32; Fil 1:1; Kol 1:24; Kol 3:4-15; 1. Sol 4:16-18; Jev 10:25; 11:25; 1. Pet 5:1-3;)

Čin krštenja je nešto što je ustanovio Gospod Isus i obavezan je za svakog vernika. U ovom činu vernik je uronjen u vodu, u ime Oca, Sina i Svetoga Duha, kao znak jedinstva sa Hristom u njegovoj smrti i vaskrsenju, oproštenja greha i predanja sebe Bogu, kako bi živeo i hodao u novom životu.

(Mt 3:11, 14-16; Mk 16:16; 1:9-11; Lk 3:21-22; Jv 3:23; Dela 2:37, 38; 8:36-39; 6:18; 10:47-48; Rim 6:1-4; Pr Sol 11:30; Mt 7:16-18; 28:18-20; Jv 14:23; 15:16; 17:17; Dela 1:8; Rim 6:14; 8:1-7, 29; 12:1-2; 13:11; 1. Kor 15:10; 2. Kor 3:18; 5:19; Gal 3:2-5; 4:19; 5:22-23; Ef 2:10; 5:26; Kol 3:1; Tit 2:11-14; 3:8; 1. Pet 2:2-3; 2. Pet 1:3; 1. Jv 2:3-7; 3:9-11; 4:19; 5:4, 18;)

Večeru Gospodnju je ustanovio Isus Hrist. Ova večera se obavlja uz hleb i vino i namenjena je da se obeležava u lokalnim crkvama sve do kraja vremena. Ona nije žrtva, već se kroz nju vernici podsećaju na Hristovu smrt. Kroz ovu večeru vernici se jačaju u veri, produbljuju i obnavljaju zajedništvo sa Isusom, ali i sa drugim vernicima u crkvi.

(Mt 26:26-30; Mk 14:22-26; Lk 22:15-20; 1. Kor 11:23-29; Dela 2:42;)

Bog je stvorio i veliki broj bezgrešnih duhovnih bića — anđela. Jedan od anđela sagrešio je svojom željom da se izjednači sa Višnjim Bogom, te je postao Sotona. Veliki broj anđela ga je sledio u tome, postavši njegove sluge — demoni.

Sotona je začetnik greha, a uz dopuštenje Božije zaveo je i naše praroditelje u raju. On je bog ovoga sveta, neprijatelj Božiji i njegovog naroda, uzrok zla na ovome svetu, lažnih nauka i lažne pobožnosti. On navodi ljude da se odreknu sile Hristove krvi i spasenja po milosti.

Bog je svrgnuo Sotonu i njegove anđele sa neba, porazivši ga i osudivši ga na krstu Hristovom. Sotona sada čeka da bude konačno bačen u ognjeno jezero posle završetka hiljadugodišnjeg Hristovog carstva. Ovo daje temelj pobedi nad grehom vernim ljudima, koji mu se sada mogu suprotstaviti u punoj Božijoj opremi.

Veliki broj anđela je zadržao svoju svetost i sada se nalaze pred prestolom Božijim kao „službeni duhovi“, odakle su poslani da služe onima koji će naslediti spasenje.

Čovek je bio stvoren malo nižim od anđela, ali je Hristos, kroz svoje utelovljenje i smrt na krstu, uzdigao iskupljenog čoveka iznad anđela.

(1. Moj 3:1, 15; Jov 1:6-12; Is 14:12-17; Ez 28:11-19. Mt 4:1; 8:28-32; 12:24; 13:25; 25:41; Lk 15:10; 22:3, 31; Jv 8:44; 12:31; 16:11; 2. Kor 11:3; 4:4; Ef 2:2; 6:12-18; Kol 2:15; 1. Sol 3:5; 2. Sol 2:4; 1. Tim 3:7; 4:1; Jev 1:14; 2:6-10; 1. Pet 1:12; 5:8; 2. Pet 2:4; 1. Jv 3:8; Jud 6; Otkr 5:1; 7:11-12; 8:3; 12:10-11; 20:1-3, 10;)