Imamo toliko toga za šta bi trebali biti Bogu zahvalni. Svako bi mogao da kaže puno toga o tome za šta je sve zahvalan Bogu. Zahvalnost je jako važna Bogu. Sve što imamo i jesmo dolazi od Boga. Sveto pismo kaže da je Bog onaj koji nam daje kišu, plodne godine, sve što raste iz zemlje (Dela 14: 17). Činjenica da smo ustali danas iz naših kreveta, i da smo živi, pokazuje da je Bog dobar. Mladi ljudi umiru, i niko nam nije garantovao da ćemo imati današnji dan. Pozvani smo da uvek Bogu zahvaljujemo za sve (Efescima 5: 20). Solunjanima Pavle piše da zahvaljuju za sve i u svakoj prilici (1 Solunjanima 5: 18). Čak i za lose stvari, za probleme, nevolje i gubitke. Da li smo zaista iz srca zahvalni Bogu, na rečima, u mislima, u delima? Ljudima koji ne veruju u Boga je teško da zahvale za problem i teške stvari, jer oni ne zahvaljuju Bogu nikad. Njima Bog nije važan. Ali čak i hrišćanima je teško da se zahvale za nevolje i iskušenja. Pitanje: Kako biti zahvalan Bogu iz srca, kad je moje srce slomljeno pod teretom života? Nekada je tako teško zahvaliti Bogu.
Marko 14: 22-26 “Dok su jeli, Isus uze hleb, blagoslovi ga i izlomi, pa im ga dade, govoreći: »Uzmite – ovo je moje telo.« Onda uze čašu, zahvali Bogu i dade im je, pa su svi iz nje pili. »Ovo je moja krv«, reče im, »krv saveza, koja se proliva za mnoge. Istinu vam kažem: više neću piti od lozinog roda do onoga dana kada ću ga, novog, piti u Božijem carstvu.« Zatim otpevaše hvalospev, pa odoše na Maslinsku goru.“
Nakon ovoga Isus je otišao u Getsimaniju. Tamo mu je bilo jako teško, osetio je bol, strah, žalost. Isus Hrist je bio čovek patnje, na bol naviknut (Isaija 53: 3). Kakav je bol Isus osećao? To što je Isus uradio na krstu, i ono što je postigao su dijamanti rasuti po celoj Bibliji. Isus je uzeo grehe svih koji će verovati u njega. On koji je bio potpuno pravedan je uzeo grehe na sebe i postao je oličenje greha (2 Korinćanima 5; 21). Nosio je grehe do krsta na kome je bio kažnjen, i tamo je Božija pravda bila zadovoljena. Mi ne razumemo šta znači biti ostavljen od Boga. I sada nas On drži, i sada je tu. Čak i za one koji ne veruju, Bog je i prema njima dobar. Ko zna šta bi bilo sa nama da nas ostavi. Isus je pored fizičkog bola iskusio i duševnu bol, i bio kažnjen za sve grehe njegovog naroda. Vratimo se na poslednju večeru. Isus je znao šta ga čeka i opet podiže čašu i zahvaljuje Bogu. Ovo je zahvalnost u Isusovom srcu koje će uskoro biti slomljeno. Dolazi momenat kada će ga svi ostaviti, kada će mu se izrugati, kada će ga mučuti, kada će ga ubiti. Čak će i Otac nebeski da ga napusti. Na Isusu će ostati samo Božiji gnev, tama, prokletstvo i smrt. Ali Isus ne gleda u lice same nevolje, nego gleda u budućnost. On ne gleda na ono što je privremeno, već na ono što će trajati celu večnost. Radost je bila pred njim u budućnosti i zbog te radosti je podneo krst (Jevrejima 12: 2). Uzima hleb i vino, daje učenicima, zahvaljuje Bogu, i razmišlja o tome da ovaj hleb i ovo vino simbolizuju njegov život koji će dati za svoje učenike. Mogao je da bude zahvalan i da se raduje, jer će njegov položeni život doneti večni život mnogima koji će verovati. Bog je još pre postanka sveta želeo jedan narod za sebe, koji će živeti u svetosti, pravednosti i ljubavi. Isus je došao kao Sin Božiji i postao čovek kako bi uradio sve što bi trebalo da bi oni koji veruju imali slavnu budućnost. Isus je molio Boga da svi verujući ljudi koji su ikada živeli, i koji će živeti do kraja sveta, budu sa njim i da gledaju njegovu slavu (Jovan 17: 24). Bog želi jedan narod, a Isus dolazi da spasi taj narod. Isus zna da je prvo potrebno da se taj narod opravda, očisti, posveti i otkupi za Boga.
Isaija 53: 10b-12 “Ako svoj život položi kao žrtvu za krivicu videće potomstvo, produžiti sebi dane i volja Gospodnja ispuniće se kroz njega. Posle patnje svoje duše videće svetlost i nasititi se spoznanjem. Moj pravedni sluga opravdaće mnoge. Zato ću mu dati deo među velikima i plen će deliti sa jakima. Jer on je poneo grehe mnogih i zauzeo se za prestupnike.“
Isus je nosio duhovni bol, duševni, fizički. Pogledao je taj krst, i prezreo je njegovu sramotu. Na toj poslednjoj večeri Isusovo srce je bilo slomljeno zbog onog što će doživeti u bližoj budućnosti, ali i puno zahvalnosti zbog onog što će se desiti u daljoj budućnosti. A u toj budućnosti će piti od roda lozinog sa svojim narodom. Najviše proslavljamo Boga kad smo zahvalni u teškim okolnostima. Možemo biti zahvalni Bogu kroz teškoće samo gledajući na Isusa, samo ako Isus živi u nama po svom Duhu. Ako zaista Hrist živi u nama, on uzima naš pogled i skreće ga sa nevolja na sebe. Stradanje, bol, nevolje, teškoće… Isus na podseća da naša sadašnja stradanja nisu ništa u poređenju sa slavom koja će se otkriti (Rimljanima 8: 18). Brate, sestro, zahvali Bogu za sve, jer ako veruješ u njega čeka te budućnost sa njim. Gledaj u Isusa, gledaj u tu budućnost, a ne u trenutnu nevolju. Isus je i sada tu, i nudi spasenje i večni život za neverne. Ako ne veruješ pokaj se i veruj u Isusa. Život neće biti lakši, i Bog neće otkloniti sve poteškoće, ali vredi i isplati se. Bog želi narod za sebe, i zato budi i ti deo tog naroda. Amin!
Autor: Zoran Tornjanski
Celu propoved poslušajte na sledećem linku: https://youtu.be/MnUBvvhWHTM