Čovekova karakteristika je da ono što želi bude ostvareno odmah. Strpljivost, čekanje i istrajnost teško da su nam jače strane.
Čekanje nam ne prija ni na šalteru banke- tako da je jasno da nam je čekanje izuzetno teško u situacijama ili potrebama od posebne važnosti.
U životu su prisutne potrebe za izlečenjem, rešavanjem finansijskih problema, nezaposlenost, obraćenja naših bližnjih…
Ne bi li hrišćani trebali imati drugačiji stav o periodu vremena koje podrazumeva čekanje?
Istražujući Pisma mi nalazimo da je čekanje suprotno od nečeg pasivnog što stoji u mestu i ubija nadu.
Čitanjem Pisma učimo se aktivnom čekanju u kojem rastemo u posebnoj disciplini – molitvi.
Poučeni iskustvom znamo da je čekanje veoma složen proces. Obuhvata smenu pouzdanja sa klonulošću, ushićenje i beznađe, stajanje pogleda uprtog u nebo i dugo klečanje na kolenima.
Mnoštvo reči često prestaje i biva zamenjeno neiskazanim uzdisajima ili samo tišinom i osećanjem prisustva Onoga na koga čekamo.
Molitva čekanja stoji rame uz rame sa strpljivošću i istrajnošću.
Presvedočenjem da molimo po Božijoj volji imamo sigurnost da će odgovor doći u pravo vreme i na pravi način.
To nikako ne isključuje i mogućnost da odgovor ne moramo uvek da vidimo. Nekada on stiže i posle završetka našeg životnog puta na zemlji.
Svakako da govoreći o tihim moliteljima koje retko čujemo na službama ne mislim da nisu važne molitve koje čujemo i sa kojima se slažemo potvrđujući ih sa – amin.
Sigurna sam da smo primetili kod nekih osoba samo micanje usana bez glasa, zgrčene ruke u molitvenom stavu ili suze niz obraze.
Parafraziraću: hrišćani smo u onoj meri u kojoj nam je stalo do nespašenih duša.
U našoj zajednici smo imali molitelje koji su znali da se odvoje od sebe i svojih potreba. To odvajanje im je omogućavalo uočavanje potreba drugih. Sigurna sam da su takvi molitelji prisutni i danas u svim živim crkvama.
Koliko je važno biti siguran da su na službama prisutne osobe koje mole za pomazanje Reči koju iznosi propovednik.
Bog prebiva, uživa u slavljenju svog naroda, a dok pevaju oni koji su u toj službi -neko ih u molitvi blagosilja.
Dok učitelji dece kreću u svoju prostoriju neko se moli za njih . I tako redom…
U našim klupama sede hrišćani koji su se obratili nakon smrti majki koje su se neprestano molile.
Mnoga mesta na klupama su prazna jer su mnogi odustali, sustali, jer su bolesni… Molitelji mole za onoga koji je sedeo na tom mestu jer primećuju da ga nema.
Vreme u kojem živimo je širom otvorilo vrata sumnji u međusobnu iskrenost. Molitvene potrebe su retko izgovore, a još manje primećuju.
Dolazi ono neprijatno pitanje: da li sam ja molitelj otvorenih duhovnih očiju u zajednici u koju odlazim?
Pitanje se samo nameće. Svima je jasno da kada uočimo da nečega nedostaje, sledeći ispravan korak treba da je naš početak rada na istom.
Mnogi od nas dugo molimo za određene potrebe. Možda se čini da se ne dešava ništa. Često sebe podsećam dok čekam na posejano seme. Na površini zemlje prilično dugo se ne vidi ništa. Međutim, u zemlji se odvija proces i dovodi do takve snage da nežna stabljika bude u stanju da probije zemljinu koru i ugleda svetlost dana.
Ne odustajmo od moljenja za spasenje još mnogih. Ne odustajmo od učenja da puštamo iz sopstvenih ruku u Božije ruke sve što od nas traži. Polažimo u Božije ruke jedni druge, naše potrebe i blagosiljajmo se međusobno. I – čekajmo! Strpljivo i sa pouzdanjem kao ratar koji je uzorao zemlju, posejao dobro seme, uradio svoj deo posla siguran da Bog u pravo vreme daje i kišu i sunce, i da dolazi bogati rod.
Autor: Dana Boronka
