Kad se grešan čovek pokaje za svoje grehe i prihvati Hrista kao svog Spasitelja, brzo shvata da je pred njim jedan novi period života koji se zove posvećenje, ili proces u kom on treba svakog dana sve više da liči na Hrista. Postoji jako puno hrišćana koji misle da je njihovo posvećenje njihova lična stvar. Ljudi dođu na crkvena okupljanja, slušaju propoved, pevaju, i odlaze da sami primenjuju sve što su čuli. Individualno hrišćanstvo je toliko rasprostranjeno da smo zaboravili da Hrist spasava pojedince koje dodaje lokalnoj crkvi. Spašena osoba treba da koristi svoje darove i talente na izgradnju drugih vernika kroz služenje u lokalnoj crkvi. Dok razmišljamo o praktičnim disciplinama koje izgrađuju jednu lokalnu crkvu videćemo koliko ta zajednica može da bude grešna jer je sastavljena od grešnih ljudi, kako je u isto vreme nazvana i svetim narodom, i koliko je važna za duhovni rast svojih članova.
CRKVA – SVET I RAZNOLIK NAROD
Kad čitamo Pavlove poslanice koje piše lokalnim crkvama možemo videti da u uvodu najčešće koristi iste reči kojima opisuje crkvu. Te reči nam govore šta je lokalna crkva. Pismo je upućeno onima koji su „pozvani da budu sveti“ (Rim. 1: 7, 1. Kor. 1: 2, Filip. 1: 1, Kol. 1: 2). Ova reč „sveti“ se uvek upotrebljava u množini. Autorka Megan Hil je dobro opisala na šta Pavle konkretno misli kad opisuje hrišćane kao svete:
“Naša svetost nije samo lično naša. Ona je takođe i osnova našeg zajedničkog identiteta kao crkve. Iznenađujuća stvar u biblijskom svedočanstvu je ta da reč “sveci” ne izdvaja primerne članove crkve ili članove crkve koji imaju neku posebnu vrstu milosnih darova. Zapravo, u biblijskom smislu, ne postoje pojedinačni sveci. U 60 pojavljivanja u Novom zavetu, reč je uvek u množini i uvek se koristi kao opis svih hrišćana u crkvi. Božiji narod su, na primer, “sveti u Jerusalimu” (Rim. 15: 26), “sveti u Efesu” (Ef. 1: 1), “svetima u Hristu Isusu u Filipima” (Fil. 1: 1), “svima svetima širom Ahaje” (2 Kor. 1: 1). Mi nismo usamljeni sveci, i nismo mermerni kipovi sa oreolima koji stoje podalje na odvojenim brdima. Mi smo udruženi sveti narod, članovi svetog društva, i najistinitiji sveci samo kada nas gledaju zajedno sa drugim hrišćanima.”
Kada ova autorka opisuje sveti narod, iako nije navedeno u ovom citatu, ona pod svetim narodom ne misli na globalnu crkvu širom sveta, već misli na male lokalne zajednice. Ovaj tekst će se takođe fokusirati na lokalnu zajednicu.
Jedna zajednica može biti puna različitih ljudi, različite boje kože, različitog državljanstva, iz različitih slojeva društva, itd. Primećujemo razliku čak i kad posmatramo autore koji su pisali Novi zavet. Pavle je bio obrazovan i dobro je poznavao Stari zavet, dok je Petar bio ribar koji nije znao da piše. Međutim, Petar je bio Judejin, dok je Luka bio paganin. Šta može da veže različite ljude u jednu lokalnu zajednicu? Isto ono što je povezalo Pavla i Petra, ili Luku i Petra. Povezivalo ih je Hristovo delo iskupljenja od greha, ili drugim rečima – evanđelje. Jedan autor opisuje koliko je evanđelje delotvorno u životima ljudi kad se obrate Bogu, i koliko raznolikosti može da ima lokalna zajednica vernih ljudi:
“Evanđelje spaja ljude. Štaviše, ono spaja grešne ljude koji imaju različitu geografsku, etničku, ili ekonomsku pozadinu. Evanđelje radi u srcima sebičnih ljudi, i obnavlja ih tako da oni počinju da vole jedni druge. Apostol Pavle je ovako napisao: Kao što je telo jedno, a ima mnogo udova, i svi udovi, iako ih je mnogo, čine jedno telo, tako je i sa Hristom. Jer, svi smo jednim Duhom u jedno telo kršteni – bilo da smo Judeji ili Grci, bilo da smo robovi ili slobodni – i svi smo jednim Duhom napojeni (1. Kor. 12: 12-13).“
U citatu i stihu se primećuje koliko različit može da bude Božiji sveti narod u jednoj zajednici, ali bez obzira na sve razlike oni prihvataju druge ljude zbog spasenje koje dele u Hristu. Dok je u starom svetu najveća podela bila između Jevreja i pagana, danas te podele mogu biti rasne, ekonomske, političke, verskе, itd. Međutim, evanđelje ulazi toliko duboko u srca i umove ljudi, menja ih, čini od tih ljudi Božiji sveti narod u jednom manjem mestu.
Moja lokalna zajednica je počela da prihvata raznolikost Božijeg svetog naroda kada je na bogosluženje nedeljom došla grupa migranata iz obližnjeg migrantskog kampa. Iako su postojali ljudi koji su garantovali da ne treba da se bojimo, postojalo je nepoverenje od strane nekih ljudi iz crkve. Znali smo da su ljudi iz nekih istočnih religija nemilosrdni prema hrišćanima na istoku, i postojao je strah da će ovi ljudi biti okrutni i prema nama. Kako su nedelje prolazile migranti su se sprijateljili sa ljudima iz naše crkve. Naši članovi su primetili da uprkos mržnji koju neki ljudi sa Bliskog istoka gaje prema hrišćanima, postoje ljudi među njima koji dele isto spasenje kao i mi. Za godinu dana njihovog boravka u Kikindi oni su se upoznali sa našom kulturom, naučili puno srpskih reči, ali smo i mi upoznali njihovu kulturu i naučili par reči njihovog jezika. Bili smo sa njima kad im je bilo teško, i slavili smo Boga sa njima. Uprkos različitim jezicima i kulturi, zajednica je jako zavolela tu grupu migranata. Kada su nastavili svoj put i otišli od nas većina ljudi je primetila da nam ti isti ljudi fale. Tada smo shvatili da smo ih smatrali Božijim svetim narodom, koji iako nisu bili u članstvu naše crkve, postali su živi deo nje.
CRKVA – NESAVRŠEN NAROD
Do sad smo videli koliko je prema Bibliji važna jedna hrišćanska zajednica, koliko evanđelje spaja ljude i kako se to praktično vidi. Međutim, svi smo svesni da crkva nije uvek baš tako sveta, čista i nevina. Jako puno nevernih ljudi vidi probleme i grehe jedne crkve, i koji nikad ne žele da vide koliko crkva može da bude bogata plodovima Duha. Poznajem mnoge ljude koji zbog povrede od strane jedne lokalne zajednice smatraju da mogu da žive samostalno i bez zajednice. Veliki paradoks je da povrede koje su izazvane od strane crkve najbolje može da izleči sama crkva. Vidimo Pavla koji piše crkvi u Solunu sa toliko topline i ljubavi za vernike, obraća im se kao svojoj deci (1. Sol. 2: 11-12), i raduje se što je ta crkva čeznula da ga vidi. Pavle je znao za mnoge grehe koji su bili u crkavama koje je osnovao. Bilo mu je teško zbog toga, a sveti u Solunu su ga tešili svojom revnošću i verom (1. Sol 3: 6-8). Apostol Pavle je učio hrišćane prvog veka o ljubavi za crkvu. Iako je jasno video koliko crkva može da bude problematična, on je dao celog sebe služenju crkvi. Kao što autorka Megan Hil primećuje:
“Pavle je iskusio mnoge izazove koje donosi život u lokalnoj crkvi. Druge crkvene vođe su na njega gledale sa skepticizmom (Dela 9: 26). Doživeo je da ga napadaju lažni učitelji i njihovi učenici (2 Kor. 10: 10). Neki hrišćani namerno nisu želeli da ga razumeju (2 Pet. 3: 16). Imao je neslaganja sa drugim hrišćanima (Dela 15: 36-40). Neki drugi hrišćani su ga razočarali (2 Kor. 11: 22-29). Dok je bio sam u zatvoru, sa čežnjom je čekao da se pojave posvećeni hrišćanski radnici, ali je shvatio da: “…svi traže svoje, a ne ono što je Isusa Hrista” (Filip. 2: 21). I u možda najtužnijem stihu zapisanom u svim njegovim Poslanicama, on kaže: “Prilikom moje prve odbrane, niko mi nije priskočio u pomoć, nego su me svi napustili” (2 Tim 4: 16). Ako je neko znao kako razočaravajuća može da bude lokalna crkva, to je bio apostol Pavle.”
Parafraziraću Augustinovu misao koji je rekao da je crkva kao bludnica, ali da je voli jer mu je majka. Augustin pokazuje obe strane crkve ravnomerno. Crkva koja je bludnica pokazuje koliko jedna lokalna zajednica može da bude grešna, dok crkva koja je majka opisuje zajednicu koja je sveta, odnosno opisuje verne ljude koji su bili neophodni za njegovo rođene u veri i potrebni su mu za život posvećenja. Svetost jedne zajednice ne dolazi zbog dobrih dela te zajednice, već zbog Hristovog dela za svoju nevestu. Ne zaboravimo da iako je Pavle pisao o grešnosti ljudi u crkvama, on nije sakrivao svoju grešnost. Vidimo Dela Apostolska koja opisuju Pavlov grešan život pre obraćenja (Dela 8: 1-3, 9: 1-2), ali vidimo i Pavla koji stoji pred narodom i carevima kojima govori o njegovom grešnom životu (Dela 22: 20). Pavle nikada nije sebe izdvojio od Hristove crkve jer je bio presvet za njih, već je ceo život posvetio osnivanju i izgradnji crkava.
CRKVA – MESTO ZA DUHOVNI RAST
Duhovne discipline su pomagala koja su nam ostavljena kako bi kao hrišćani mogli sve više da ličimo na Hrista. Kad se obrađuje ova tema najčešće se stavlja fokus na život pojedinaca, ili kakve alate jedan pojedinac može da koristi kako bi rastao u svom ličnom posvećenju. Na primer duhovna discipline su molitva, post, zajedništvo, čitanje Biblije, evangelizacija, itd. Mi ćemo se fokusirati na discipline koje može da praktikuje cela crkva, i nećemo razmišljati o svakoj disciplini već samo o nekoliko kako bi istakli ono što većina crkava može da primeni.
Molitva
Hrišćanima je poznat citat da je molitva disanje za hrišćane. Često hrišćani dele taj citat na društvenim mrežama kako bi motivisali braću i sestre da se više mole, ili opisali važnost molitve. Biblija je knjiga iz koje hrišćani uče kako da se mole. Čak postoji prevod Biblije koji je istakao preko sto uslišenih molitvi Božijeg naroda.
Većina hrišćana shvata kolika je važnost molitve u ličnom životu, ali postoji strah ili nelagodnost kada se radi o zajedničkim molitvama u crkvi. Pavle je ovako iznosio svoje potrebe za molitvu crkvi u Efesu: “Molite se u Duhu u svakoj prilici svakovrsnim molitvama i molbama i radi toga uvek istrajno bdite i molite se za sve svete. Molite se i za mene, da mi se, kad god otvorim usta, da reč da smelo obznanim tajnu evanđelja, za koje sam izaslanik u okovima. Molite se da ga objavim smelo, kao što i treba da ga objavim” (Ef. 6:18-20). Ovde vidimo koliko naša molitva treba da bude raznovrsna. Pavle traži od hriščana da se mole za njega, da se mole što više mogu, a molitve treba da budu upućene Bogu za braću i sestre, za one koji objavljuju evanđelje i one hrišćane koje stradaju. Zapazite da Pavle nikada nije napravio listu i dao svakom hrišćaninu u Efesu jednu stvar za koju treba da se moli, već traži da se mole za više stvari kao cela crkva. Iako piše da treba da se mole na svakom mestu što podrazumeva da će se vernici moliti sami, on naglašava koliko je bitno da se mole zajedno za sve ove stvari. Pavle je znao da crkva koja se moli zajedno će zajedno i rasti u poznavanju Boga i jedni drugih.
Ovi stihovi su temelj za molitve moje zajednice. Postoji praksa u mojoj lokalnoj crkvi da se na molitvenim sastancima iznesu potrebe za koje se molimo kao crkva, odvaja se vreme kad se delimo u male grupice za molitvu kako bi se molili zajedno. Na početku je bilo jako teško moliti se ispred drugih ljudi, ali kako vreme prolazi zaboravimo da smo okruženi ljudima, već molitve iznosimo direktno Bogu. Molitve moje braće i sestara su jako često bile na veliko ohrabrenje meni, mogu da učim iz njih, da saosećam sa njima i pomaže mi da ih bolje upoznam.
Tešenje
Često u jednoj zajednici ne nalazimo baš puno utehe. Međutim, karakter Boga je takav da je on Bog svake utehe (2. Kor. 1: 3). U Starom zavetu Bog želi da njegov narod bude utešen jer se približava dan kada će njihovi gresi biti oprošteni. “Tešite, tešite moj narod, kaže vaš Bog” (Is. 40: 1). Pavle nam piše da u našim stradanjima utehu možemo da primimo od Boga ili od drugih hrišćana, kako bismo tom utehom mogli da tešimo drugu braću i sestre koji prolaze kroz probleme (2 Kor. 1: 3-4). Bog traži od hrišćana koji su kroz stradanja utešeni da teše drugu braće i sestre kad prolaze kroz njihova stradanja. Pavle govori hrišćanima da su određeni za stradanja (1. Sol. 3: 3). Stoga ne postoji hrišćanin koji nije stradao, a da nije bio utešen. Zato ne treba da postoji ni hrišćanin koji ne teši svoju braću i sestre.Često se trudim da tešim neku osobu iz moje lokalne zajednice. Međutim, Bog je znao pravo vreme kada mi je bila potrebna uteha i svaki put je davao ljude koji su me kroz moja stradanja podsećali na Božiju dobrotu i milost. Moje tešenje drugih ljudi nije nikad bilo savršeno, jer je tešenje disciplina koja se uči dok smo živi. Ipak, sve što primimo od Boga kao dar treba da delimo sa drugim ljudima u crkvi. Tešenje spada u duhovni dar, koji je kao svi drugi darovi dat ljudima kako bi ga koristili za izgradnju drugih ljudi u crkvi (Rim. 12: 8).
Učeništvo
Kad je Isus napuštao zemlju dao je svojim učenicima zadatak da objavljuju evanđelje i da uče one koji su se obratili iz svih naroda da se drže SVEGA što im je zapovedio (Mat. 28: 18-20). Koliko teško ovo može biti? Niko od hrišćana ne može da se pohvali da uspeva da se drži svega što nam Pismo nalaže. Shvatajući koliko je ovo težak i dug posao prinuđeni smo da se oslonimo na Hrista koji je obećao da će poslednjeg dana ispred sebe postaviti svetu crkvu bez mane (Ef. 5: 27). Kako članovi crkve mogu da učestvuje u posvećenju braće i sestara? Osim propovedi koju čuje cela crkva u nedelju, članovi mogu da učestvuju u posvećenju tako što će savetovati druge ljude, razgovarati o porukama iz Reči, ohrabrivati, podsticati i deliti svoje živote sa drugom braćom i sestrama. U današnje vreme nam se nude prilike da razgovaramo preko telefona gde čujemo samo glas, ili putem tekstualnih, govornih ili video poruka. Ljudi u našoj zemlji kad žele da pričaju sa nekim pozovu tu osobu da „popiju kafu zajedno“. Jako puno hrišćana može dok pije kafu i da evangelizira, teši, savetuje, sluša, opominje, podstiče i deli svoje živote sa drugima. Da bi veći deo našeg života bio usmeren na učeništvo možda treba da krenemo sa malim stvarima kao što je ispijanje jedne kafe nedeljno sa nekim.
ZAKLJUČAK
Ukratko smo razmišljali o vrednosti lokalne crkve koja je očišćena Hristovom krvlju. Videli smo da je taj očišćen i svet narod raznolik, često greši i nesavršen je. Razmišljali smo o nekim duhovnim disciplinama koje možemo da primenjujemo zajedno sa crkvom, i videli smo koliko je važno deliti svoje darove sa braćom i sestrama. Kada živimo tako da ulažemo u našu braću i sestre, i oni ulažu u nas, učimo kako da volimo članove naše lokalne zajednice. Voleti svoju nesavršenu braću i sestre je teško, zahteva jako puno rada i ulaganja, ali je vredno svakog truda. Kad globalna Božija crkva jednog dana stane pred Hrista kao njegova nevesta bez mane i bore, tog poslednjeg dana ćemo shvatiti koliko je vredno bilo svako ulaganje u braću i sestre iz naše lokalne zajednice.
Autorka: Jelena Aćić
