Dok prolazim kroz vreme izolacije zbog virusa koji je u našoj zemlji, i koji se sve više širi, najviše osećam strah zbog budućnosti. Zbog epidemije ovog virusa naša država se zatvara. Sve više ljudi prestaje da radi, a vreme izlaska napolje nam se skraćuje. Sve veći broj ljudi biva zaražen, i neki umiru. Gde hrišćani da pronađu nadu u ovom teškom vremenu?
Kroz moje molitve se najviše provlače sledeća pitanja: Dokle, GOSPODE? Koliko će trajati bolest koja uzima toliko ljudskih života? Koliko dugo ću osećati strah od nepoznate budućnosti? Kad će se završiti odvojenost od ostalih ljudi? Kada ću moći normalno da živim bez zabrane izlaska? U našoj državi se situacija pogoršava svakog dana. Polako svaki deo moga dana i mojih misli ispunjava strah od bolesti koja je u našoj zemlji. Ne znam šta nosi novi dan, ne znam da li će biti hrane, ne znam da li ću biti živa. Iako nikad nisam mogla da garantujem da ću se probuditi sutra, u teškim situacijama poput ove sam svesna da će jednom doći jutro kada neću moći da ugledam svetlost sunca. Kao i svaki hrišćanin dok čitam Bibliju tražim utehu, i mir za dan koji je ispred mene. Znam da ja sama ne mogu da utešim sebe nekom preventivnom merom koja bi oslabila virus. Iako postoje mere opreza u ovoj situaciji, one ne suzbijaju strah u meni.
BOŽIJE DELOVANJE U PUSTINJI
a.) Božije vođstvo
Dok posmatram ljude u strahu, pitam se kako Bog upravlja stanjem u našoj državi. Nažalost, ne mogu da vidim svaki deo Božijeg delovanja u ovim danima, ali mogu da gledam dela koja je činio u prošlosti jer znam da se Bog nikad ne menja. Znam da će On uvek ostati onaj koji jeste, neće se promeniti, i neće delovati drugačije od svog karaktera. Čitajući psalme vidim kako me autor vraća na izlazak Izraelaca iz Egipta: „Svojom si rukom otkupio svoj narod, potomke Jakovljeve i Josifove“ (Psalam 77: 15). Sam Bog je otkupio svoj narod, poveo je svoj narod kao stado preko Mojsija i Arona (Psalam 77: 20).
Niko iz Izraelskog naroda nije mogao da kaže da je svojom silom došao do Obećane zemlje. Bog je video svoj narod u ropstvu i došao im u pomoć. Kroz mnoge pošasti u Egiptu je sačuvao svoje izabrane. One noći kad su ubijeni svi prvenci u Egiptu, Bog je izveo svoj narod i počeo da ih vodi kroz pustinju do Obećane zemlje. Kad su stigli do mora shvatili su da je nemoguće da ga pređu i počeli su da strahuju. Vojska Egipćana je bila iza njih, i niko od naroda se nije ponadao da će ih Bog sprovesti kroz more. Mislili su da će svi umreti. Vidite šta je Bog učinio: „Strahotna dela za ljudski rod. More pretvori u kopno, reku pređoše peške. Dođite da se u njemu radujemo“ (Psalam 66: 5-6).
„Danju ih je vodio oblakom, a svu noć svetlošću ognja. U pustinji je raskolio stene i napojio ih vodom obilnom kao okean. Iz hridine je izveo potoke i učinio da vode poteku kao reke“ (Psalam 78: 14-16). Živeli su u pustinji i Božija ruka se brinula za njih. Za svaku sitnicu se Bog postarao. Njihova odeća i obuća se nije cepala. „On zapovedi oblacima na nebu i otvori dveri nebeske, pa prosu manu kao kišu, da narod jede; dade im žita sa neba. Čovek je jeo hleb anđela. On im posla hrane da jedu dosita. On s nebesa pusti istočni vetar i svojom silom južni vetar dovede, pa kao kišu prosu na njih mesa kao prašine, krilatih ptica kao morskog peska“ (Psalam 78: 23-27). Sve ovo im je dala Božija ruka, i u pustinji gde nema hrane narod je bio sit. Prelepo je videti kako se Bog brinuo za njih. On ih je vodio do Obećane zemlje i on se starao za svaku njihovu potrebu.
b.) Izraelci ne ulaze u Božiji počinak
Da li su Izraelci u pustinji videli sva Božija dela? Da. Ali oni su grešili i nisu verovali uprkos čudima. Protiv Boga su govorili pitajući: „Može li Bog da prostre trpezu u pustinji?“ (Psalam 78: 19, 32). Narod koji je gledao Božija dela je ostao tvrda srca, i umro je u pustinji. Autor poslanice Jevrejima nam kaže da prva generacija Izraelaca nije ušla u Obećanu zemlju, jer Reč koju su čuli nisu spojili sa verom. Njihova srca su ostala neverna, i oni su promašili Božiji počinak u Obećanoj zemlji.
BOŽIJA DELA DANAS
a.) Božiji počinak
Jednog dana hrišćane očekuje večni počinak. „Jer, da ih je Isus Navin uveo u Počinak, ne bi Bog posle toga govorio o jednom drugom danu. Dakle, Božijem narodu predstoji neki Subotnji počinak.“ (Jevrejima 4: 8-9). Danas mi imamo ovu nadu o večnom počinku, o sedmom danu – danu odmora, koji se nikada neće završiti. U tom danu će narod koji je Hrist iskupio svojom krvlju biti večno sa Njim.
Božiji narod je Hrist stekao svojom krvlju, i baš kao što je vodio Izraelce, vodi i nas. Izraelu je bilo objavljeno Evanđelje – oslobođenje iz Egipta. Nas je Hrist oslobodio od ropstva greha i smrti. Izrael je odbacio Božije spasenje, nama stoji poziv da ga danas ne odbacimo. „Danas ako mu čujete glas, neka vam ne otvrdne srce kao u vreme Pobune, na dan iskušenja u pustinji, gde su me vaši praoci iskušavali i proveravali, pa moja dela gledali četrdeset godina“ (Jevrejima 3: 7-9). Danas nam se upućuje poziv. Nemojmo danas da budemo neverni kao Izraelci. Da li sam spojila Njegovu Reč sa verom?
b.) Bog sedi na tronu danas
Slika Boga koji vlada je bila poruka za Izraelce pre puno godina. Isaijina vizija Boga koji sedi na tronu je i za nas primenljiva. Malo hrišćana zna da je Isaija bio pozvan da govori za Boga u vreme kada je umro veliki i uticajni kralj u Izraelu, u koga se narod uzdao. U danima haosa hrišćanima je potreban ovakav pogled na Boga.
Iza naših političkih vlasti, bolesti, zabrane izlaska, iza svega toga stoji Bog koji se brine za nas. Vreme bolesti i izolacije je kušnja kroz koju prolazimo. Poput Izraelaca i mi smo na putu ka Obećanoj zemlji. Da li vidimo Boga kao onog koji se brine za nas u pustinji ovog života? Ceo svet je u strahu, i trebaju mu hrišćani koji se neće bojati sutrašnjeg dana. Još uvek smo u svetu punom nevolja, i treba da pokažemo da smo građani drugog carstva. Treba da budemo drugačiji i da kroz haos i strah govorimo o Bogu koji se i dalje brine za nas. Treba da kažemo da smo mi pripadnici carstva koje ne prolazi. To carstvo se ne može poljuljati. (Jevrejima 12: 28)
Danas nijedna okolnost ne može da iznenadi Boga. Bog i dalje sedi na prestolu i vlada, vodi svaki deo sveta do ispunjenja Njegove volje. Vodio je Izraelce kroz pustinju, i vodi i nas. Brinuo se za svaku potrebu svog naroda u pustinji, i tako se brine i za nas. Isus nam ponovo govori: „Ne brinite se dakle, i ne govorite: ,Šta ćemo jesti?’ ili: ,Šta ćemo piti?’ ili: ,Šta ćemo obući?’ Zna vaš nebeski Otac da vam je sve to potrebno“ (Matej 6: 31, 32b).
Svakog dana je potrebno da se vraćamo na razmišljanje o ovakvom Bogu. Samo tako ćemo imati sigurnost u svim ovim problemima.
Autor: Jelena Aćić
