Svima nam je jasno da živimo u turbulentnim vremenima. Oscilacije i valovi koji nas ljuljaju su sve veći i veći, a mi se pitamo da li naš duh, duša i telo mogu te promene da izdrže. Kada se telo razboli, verujem da je to već ogroman alarm koji pokazuje da su duh i duša u opasnosti. Često teško podnosim ove promene i – kako godine prolaze, a ja ne bivam mlađi – telo mi govori da usporim, zastanem i oslušnem onoga koji me je stvorio. „U mladosti sam slušao o nebu” – lepa pesma koju često pevušim kada sam u brigama i problemima, kada teret navali kao ogroman kamen koji pritiska celo moje biće. U tim trenucima podižem pogled ka TOM nebu – nebu koje je moj nebeski Otac stvorio. U njenom plavetnilu vidim širinu, visinu i beskraj koji me povuče u tople misli, u mesto kome pripadam, mesto koje volim i za kojim čeznem. Tada sve brige, trenutni problemi i lomovi u mom umu postaju nešto što više ne vidim, ali osećam rasterećenost koja prožima celo moje biće. Verujem da me sam Bog vodi u ovim mislima i On me sam oslobađa svega što me opterećuje. Njegova reč je tik uz ove misli. Zamislimo na trenutak: pesma, nebo – beskraj koji samo Bog razume i poznaje večno, bez početka i bez kraja, a uz sve to sama Božija reč koja izlazi iz Očevih usta. Jeza prožima moje telo, misli se pune ljubavlju koju ne razumem. Moj pogled se menja, a sve što osećam je potpuni mir koji nije i ne može doći od ovoga sveta. Božije vođstvo je nepogrešivo, neopisivo i neobjašnjivo. Čovek koji nije upoznao Boga ne može da ga vidi u komšiji, bratu, sestri, rođaku, drvetu, travi, životinji, nebu ili bilo čemu drugom. U poslednje vreme Boga vidim u sve više i više stvari, situacija i osoba.
Prečesto ne razumem svoj put. Ne vidim dalje od nosa (kako naš narod kaže), ali razumno reagovanje proizilazi jedino iz vere koju ne razumem. Koji apsurd za ljudski um! Nešto logično, razumno i potpuno zdravo dolazi od nečega što uopšte ne razumem. VERA – kakva moćna pobeda, a ipak data kao besplatan dar. Kako si, Bože, mogao mene ovakvog da zavoliš, prigrliš i objaviš se baš meni? Ničim zaslužan (čak suprotno – zaslužio sam jedino smrt i osudu zbog greha koga često volim više nego Tebe), a opet daješ, i to daješ svakodnevno. Pokazuješ svoju milost bez prestanka. BOŽE, ZAŠTO? Moje srce je daleko od Tvog srca, a Ti ga ipak ispunjavaš. Moje misli nisu Tvoje misli, ali opet ih Ti u jednom dahu ispuniš. U trenu sve brige, probleme, bolesti, nemoćnost i sav teret postaju lako breme, koje više čak ni sam ne nosim, nego ti nosiš za mene. Strepim često za svojim životom, životom svojih ukućana i onih kojima sam okružen, ali strepnja postaje blagoslov, kao kiša koja natapa suvu zemlju i čini je plodnom u sušnim danima. Kako? Moja kiša je pala davno. Davno je lila sa krsta, gde je moj Spasitelj Isus raspet umro za moje prestupe, moj greh i moje promašaje. Doneo je oproštenje, život, smisao i nadu. Da ponovim pitanje sa početka teksta?
Kako ostati čvrst u Gospodu, stabilan i jak u ovom teškom vremenu? SAMO S HRISTOM, NAŠIM GOSPODOM I SPASITELJEM!!!
Autor: Miroslav Vlajnić
