Prošlo je dosta vremena od kada smo se videli poslednji put u našoj zajednici. Ostali smo prepušteni, i sada možemo ređati, tehnici koja nudi propovedi i duhovne pesme, čitanju Biblije, molitvi, telefonskim pozivima… Kao i svi vernici, u prvom redu, ostali smo sami sa sobom – pred Bogom!
Ostali smo sa onim što smo izgradili sa Bogom – sa onim što je Bog izgradio u nama – do te mere do koje smo mu se dali na raspolaganje.
Kakva nam je svakodnevica? Ispunjena dosadom, jednoličnošću poslova, iščekivanjem da se sve završi i da se vratimo, kažemo, u normalu. A, čemu želimo da se vratimo?
Vremenu u kojem smo bili zaokupirani poslovima i društvom, tako da se slabije primećivala praznina naše duše? Vremenu, kada se nije tako glasno čula potreba za Božijim glasom? Vremenu, u kojem se nije u ovolikoj meri primećivala površnost u nekim segmentima verovanja i ovoliko velika potreba za promenom?
Kao da iz svakog atoma našeg bića odzvanja: „Bože, potreban si mi. Tako te želim blizu, tu, pored mene. Da te osetim, čujem, razumem, poslušam…”
Uverili smo se da svako vreme sa sobom donosi mnoštvo lekcija i ogledalo u kojem se jasno oslikava stanje naše duše.
Verujem i da su mnogim hrišćanima protekli dani bili ispunjeni radošću. Radošću, jer im nije izlazila iz srca i umova činjenica da Bog zna zašto je ovo dopustio – da tačno zna šta radi. Verujem da ima hrišćana kojima nije ovladao strah, već ih drži nada u Onoga koji sigurno dolazi. Sigurna sam i da su mnogim vernicima dani bili ispunjeni pobedom u Isusovom imenu. Da su uživali u zaštiti krvi Hristove! Da željno čekaju dan kada će se sresti sa drugim vernicima, da bi slavili i hvalili Boga za obilje dobrote i blagoslova koje su osećali u danima u kojima se neprestano govorilo o broju bolesnih, broju umrlih…
Tamo gde je bolest, hrišćanin zna da Bog drži zdravlje. Tamo gde je smrt, hrišćanin zna da živi Život – naš Spasitelj!
Vreme odmiče. Posle prvog naleta bolesti, koji nas je zatekao nespremne u izvesnoj meri, stabilizovali smo se i počeli da živimo drugačijim životom.
Da li se nešto pomeralo u našem duhovnom stanju? Da li je Bog i Njegova Reč bila naša svakidašnja potreba? Kaže jedan brat: „Koliko smo problem stavili ispred Onoga koji jedini može da reši problem? Dakle, nemojmo tražiti blagoslov. Tražimo Isusa, jer sa Njim ide blagoslov.” (V. M.)
Neka bi naša sledeća služba obilovala hrišćanima obogaćenim novim spoznajama o našem Nebeskom Ocu. Neka bi obilovala pričom o blagoslovima. Samo, ne zaboravimo, blagoslov sa sobom uvek nosi vidljiv rod.
Rastemo li u ovim danima, u danima u kojima nam je za to data prilika? Potražimo svakog dana u sitnicama velikog Boga – i naći ćemo mnogo više od traženog!
Autor: Dana Boronka
