“Kada primiš ovaj papir (zahvalnicu/diplomu) za završeno studiranje teologije, uručujemo ti tvoju smrtnu presudu. Ne mislimo na smrt zbog tvoje vere. Već dok budeš propovedao, radio, pisao i služio, umiraćeš sebi i svojim željama.”
Tokom šesnaestog veka u Švajcarskoj je postojala jedna kuća, koja je bila mesto za pouke ljudima koji nisu mogli da imaju formalno teološko obrazovanje. Ove reči su upućene ljudima kada su završavali sa obukom. Profesori su znali da će ovi ljudi koji su završili sa obukom biti vođe reformacije. Ove reči su upućene i prvim diplomcima Baptističke teološke škole Novi Sad, pošto je škola krenula sa radom nakon određenog perioda pauze.
Od tada često razmišljam o rečima koje sam čula. U mojoj glavi stalno odzvanja presvedočenje da i za mene važi isto. Ni sama nisam sigurna kojim putem sam došla do škole. Vraćajući sećanja mogu da se setim ljudi koji su mi predlagali teološku školu, i Boga koji je vodio moj život do sad, tako da sam stigla do druge godine. Često se preispitujem šta sam želela da postignem kroz studiranje u teološkoj školi. Sećam se prvog razgovora za upis u školu. Nisam bila sigurna da li je ta škola za mene, nisam čak ni znala da li ću uspeti da se snađem. Otišla sam na razgovor i molila Boga da mi pokaže da li je to plan koji On ima za mene. Nisam mogla da ne primetim pobožan karakter ljudi koji su vodili školu. Zahvaljivanje Bogu im se provlačilo kroz rečnik, imali su stav poniznih slugu koji su želeli da ugode svom Bogu, i iskrenost je bila još jedna osobina koja se istakla. Posle ovoga u meni se pojavila želja da i ja budem takva. Od nesigurne molitve koju sam molila pre razgovora, stigla sam do čvrstog ubeđenja da i ja želim takav karakter. Ako bi mi učenje o Bogu pomoglo u tome, bila sam spremna da počnem. Moj cilj je bio da bolje upoznam Boga tako što ću učiti o Njemu kroz jedinu stvar u kojoj ljudi mogu da vide istinitog Boga – u Bibliji. Znanje koje primam pokreće moje misli u dela.
Prva godina u školi nije bila laka. Morala sam da umirem sebi da bih mogla da uradim sve zadatke. Morala sam da se pouzdam u Boga da ću završiti celu godinu, a ne u moje sposobnosti. Često sam bila zabrinuta i mislila sam da neću uspeti da stignem do kraja prve godine. Ponekad su okolnosti činile da izgleda kao da će mi prva godina u školi biti i poslednja. Kroz sve te poteškoće mogu da kažem da je Bog bio veran, i da sam zbog Njegove milosti krenula drugu godinu. Svako iskušenje koje je bilo ispred mene je proveravalo to što sam naučila. Ne mogu da se pohvalim da sam verom prošla baš kroz sve to. Često sam osećala strah, sumnju, bol, i želju da sama rešim svoje probleme, ali me je Božija milost vodila u pouzdanje da Bog radi najbolje za Njegovu decu čak i kada ja to ne vidim. Sve je to donelo duhovni blagoslov i moj lični rast. Mogu da kažem da sam za jednu stepenicu bliža Hristu. Dok sam prolazila kroz sve to, u meni se pojavila još jedna želja – da drugi ljudi imaju koristi od mog obrazovanja. Želim da im služim i pomažem da rastu. Jednom prilikom su me pitali da li to što idem u školu znači da ću poznavati Bibliju bolje od drugih ljudi u crkvi. Nikad nisam dala odgovor na to pitanje. Ali ono što jeste moja želja je da drugi hrišćani poznaju Bibliju dobro. Želim da vidim rast u životima drugih ljudi, isto kao što želim da i sama rastem. Srećna sam kad čujem od braće i sestara da u toku svog proučavanja vide Isusa još jasnijim i još dražim. Želim da vidim ljude u crkvi koji gledaju na Hrista kao centar njihovih život.
Ne želim da te ubedim da je teološka škola ono bez čega nema rasta, napretka, i da ti trebaš da kreneš da studiraš. Želja mi je da ovim putem ohrabrim hrišćane koji čitaju ovo da ne traže samo svoje, već i ono što je Isusa Hrista (Filipljanima 2: 20-21). Rast i posvećenost Bogu se ne izgrađuju samo kroz školu, već i kroz lično proučavanje, slušanje propovedi, služenje, davanje, molitvu za sebe i druge ljude u crkvi, čitanje knjiga, nevolje… Moja želja je da u srcima hrišćana motiv za sve što čine bude Božija slava.
“Jer samo Tebi, Bože, samo Tebi, a ne nama, pripada slava i hvala. Podigni, o Bože, novu generaciju, učenike nove što na Hrista gledaju.” (Pesma BTŠ) – Ovom pesmom se završilo diplomiranje. To je i moja molitva. Svesna sam da nikad neću moći da kažem da sam uvek ovakva. Uvek će postojati greh u meni. Kad vidim to, shvatim da ne mogu očekivati puno ni od drugih ljudi. Niko od nas ne može da menja svoje slabosti i da se posvećuje svojom snagom, ali je milost Božija ta koja radi u ljudima koji to žele.
Autorka: Jelena Aćić
