Kako spojiti, na izgled, nespojivo? Na primer: mladost i starost, mudrost i nezrelost, blagost i oštrinu… Govoreći o sastavu crkve, poznata nam je istina da braću i sestre ne biramo. Prihvatamo ih. Sinovi i kćeri smo istog Oca. Nije samo poželjno – nužno je da se slažemo.
Odavno je rečeno da je seda glava odraz mudrosti. Ali, nije uvek tako. Kao da je seda glava – na putu prema starosti – negde izgubila, ispustila mudrost. Nekako se neprimetno i ćutke razdružile.
A opet, često se dešava da stariji (uprkos nedostacima) čvrsto stoje iza svojih godina. Nepokolebljivo mašu njima i svojim životnim iskustvima, a da ni sami nisu sigurni žele li da put mladih liči na njihov. Sa druge strane, na našu radost, ima starijih koje mladi rado sreću i slušaju. Zapažaju kod njih sklad reči i dela, mir i radost o kojima čitaju. Na svoja pitanja dobijaju sadržajne odgovore utemeljene na Reči Božijoj. U nedostatku potrebne mudrosti stariji priznaju potrebu da zajedno mole i odu u čekaonicu – čekanje na Božije rešenje.
Mladi? Kud ćemo lepše od osećaja da VEĆ sa dvadeset godina tako mnogo znamo. Savet? Kome to još treba? A pri tom stavu, iz ponašanja i govora vrca neznanje i nezrelost.
Takođe i ovde postoji lice i naličje. Druga strana je da ima mladih koji svojim prisustvom izmame toplinu oko srca, blagost i osmeh na licima starijih.
Šta se od koje generacije očekuje? Od obe, jedno isto: poslušnost Bogu, sklad reči i života, svetlo u sredini gde se nalaze. Crkvi su potrebni i Pavle i Timotej – i stariji i mlađi.
Psiholozi kažu da kakvo dete roditelji žele, sami neka takvi budu. Stariji, odgajajmo naše mlade primerima koji vrede više od mnogo reči.
Suština je da ne zaboravimo osnovnu činjenicu – niko od nas (bez obzira na godine) nije ni ispod, ni iznad onog drugog. Na istom putu smo – jedan do drugog – sa istim vođom na čelu. Svi činimo deo kruga u čijem centru je Isus. Oči svih nas uprte su u Onoga čijom smo ljubavlju, milošću i žrtvom okupljeni zajedno – privilegovani nezasluženo da služimo zajedno u cilju ostvarivanja jedinstva vere: “Molim vas, dakle, ja, sužanj u Gospodu, da se vladate kao što prilikuje zvanju u koje ste pozvani. Sa svom poniznošću i blagošću, strpljivo snoseći jedan drugoga u ljubavi, starajući se da održite jedinstvo Duha svezom mira.” Ef. 4: 1-3
Često se govori o podjednakoj važnosti slušanja, ćutanja i govora. Mnogo puta (odnosi se na sve generacije) odslušati uopšte ne znači da se stvarno i čulo. Nekada ćutanje u pravom trenutku ima znatno veću težinu od gomile izgovorenih reči. Isto tako, prava reč u pravo vreme i na pravom mestu deluje poput melema na ranu. Leči.
“Neka nijedna ružna reč ne izađe iz vaših usta, nego samo ona koja je dobra za izgrađivanje drugih, prema njihovim potrebama, da bude na korist onima koji slušaju.” Ef. 4: 29
“Postoji doba za sve i vreme za svaki čin pod nebom – vreme za ćutanje i vreme za pričanje.” Propovednik 3: 1, 7b.
Dakle, na istom zadatku stoje i mladi i stari – šire i žive Evanđelje. Stariji, budimo dostojni nosioci svojih godina sazrevanjem u mudrosti (između ostalog) koja je u Isusu.
Mladi, budite primer čežnje za rastom i poslušnošću Bogu – koja je veća pred Njim od bilo koje žrtve.
U zajedništvu ne živimo živote jedni pored drugih, a da nas se to ne dotiče. Ne. Jedni na druge ostavljamo trag – dublji od traga u snegu koji nestaje pri prvim zracima sunca. Da li će to biti blagoslovi ili nešto drugo?
Stariji su prošli mnogim stazama života koji tek čekaju mlade. Učimo jedni od drugih, i nešto najvažnije – i pre starijih i pre mlađih – putem kojim idemo prošao je Isus. Ako smo na dobrom putu, naići ćemo na utabane stope našeg Spasitelja. Osetićemo ruke koje nas drže, ljubav kojom nas greje, milost kojom smo obavijeni i želećemo to da delimo jedni sa drugima. Samo tu, kod Isusovih nogu, nespojivo je ipak spojivo…
Autor: Dana Boronka
