„Ali Danilo čvrsto odluči da se ne ukalja carevom hranom i vinom, pa zamoli evnuha da mu omogući da se ne ukalja na taj način.“ (Danilo 1, 8)
Sigurna sam u to da smo svi mi, pa i sami mladi ljudi koji su najviše izloženi tehnici (mobilnim telefonima, računarima, tabletima…), internetu i društvenim mrežama, svesni razorne strane svega onoga što nam se sada u 21. veku pruža. Iz mog ličnog iskustva, a i primera mladih osoba koje su svuda u mom okruženju, mogu da kažem da sve ovo uzima sve veći mah i kontroliše ponašanje, razmišljanje i sve druge aspekte života mladih ljudi. Ono što je prirodno i što nam je nekada, kao ljudima, bilo blisko, postaje sve nepoznatije i sve udaljenije od nas. Živimo u virtuelnom svetu. Zanemarujemo lepotu prirode, zanemarujemo ljude oko nas, gubimo sposobnosti jasnog izražavanja i trezvenog razmišljanja, gubimo zdravlje, vreme, novac, pa i svoju ličnost u svemu tome. Slepo trčimo za standardima koji se postavljaju, u pokušaju da se predstavimo u što boljem svetlu onoga što je svet postavio kao normu. Devojke se međusobno upoređuju, takmiče se čija je slika bolja, ko koliko lajkova i pratilaca na instagramu ima i zavide jedna drugoj na „popularnosti“ koju su stekle na društvenim mrežama. Gubi se kultura. Muškarci su u stanju da igraju video igrice celu noć i zanemare sve svoje obaveze. Kao rezultat svega, imamo nezrelu generaciju koja nije spremna na samostalan život, osnivanje i izdržavanje porodice, sve veći broj razvoda; generaciju koja sve više pati od nesanice, depresije, nerazumevanja nastalog usled izgubljene moći izražavanja… Sve ovo ne utiče samo na neverne ljude, već i te kako utiče i na hrišćane, u većoj ili manjoj meri. Sve ovo ispunjava naša srca svakakvim sadržajima kojima smo bombardovani sa svih strana i time odvlači naša srca od Boga. To je ono što Satana nastavlja da radi od kad je zaveo prvog čoveka i okrenuo njegovo srce ka grehu, udaljavajući ga od Boga i Njegove svetosti (1. Mojsijeva 3, 1-19). Koliko god se mi trudili da funkcionišemo drugačije od onoga što vidimo, nesvesno se i mi krećemo u tom pravcu, neko brže, neko sporije… I samo srce nas vuče ka tome jer je srce podmuklije od svega (Jeremija 16, 9).
S obzirom da se knjige izbacuju iz upotrebe, Biblije su zanemarene, Božija Reč se čuje jednom nedeljno, ako posle cele noći gledanja filmova ispunjenih svakakvim sadržajima ili igranja video igrica možemo uopšte i da dođemo u crkvu i ostanemo budni na službi, a i skoncentrisani na reči propovednika. Ovo utiče na ličnu pobožnost i svetost, a i na kvalitet same Crkve. Naša srca se pune, sa ili bez naše volje (svako zna za sebe) sadržajima, stavovima i primerima koji Bogu nisu ugodni i koji nama manipulišu, a od kojih ne možemo sami da se odupremo u potpunosti. Kako savladati ovaj problem? Neko je jednom rekao da je najbolji način na koji možemo da se odbranimo od uticaja sredine i prihvatanja nebiblijskih stavova zapravo biti upoznat sa Božijom Reči i ukorenjen u njoj.
Ako pogledamo u Bibliju, videćemo mnoge verne ljude koji su se borili da ostanu na Božijim istinama i žive po Božijoj volji, uprkos svim pretnjama i svemu lošem što ih je zbog toga snašlo. Propovedali su Evanđelje i u vreme, i u nevreme, nastojali da žive drugačijim životom, a drugi ljudi su im se izrugivali, odbacivali su ih, otimali im imovinu, pa čak i pokušavali da im oduzmu živote, što mnogima i jesu (Danilo 3; Jevrejima 11, 36-38; Dela apostolska 7, 54-60). Sve zbog toga što nisu hteli da se poklone pred svim onim što im je ovaj svet nametao. Zašto nisu popustili? Jer je Evanđelje obasjalo njihova srca koja su bila u mraku, jer su shvatili da je njegova vrednost veća od svih zadovoljstava koja pruža ovaj svet, i jer im je snagu za život davao pogled na Hrista, koji je došao na zemlju i odrekao se svega, da bismo mi imali sve – svet život u večnom zajedništvu sa živim Bogom. Neka nas to sve motiviše da svakodnevno živimo bogocentričan život u pravom (ne virtuelnom) zajedništvu sa večnim Bogom i našom braćom i sestrama.
Autorka: Lidija Aćić
